Uskoro stiže četvrti filmski nastavak o Bridžet Džouns – žiteljki Londona srednjih godina koja ništa nije uradila “na vreme”, bori se sa viškom kilograma, ali i sa muškarcima koji su joj često nedorasli. Da li su gledaoci “prerasli” priču o ovoj junakinji ili ona i dalje ima važno mesto u narativu o iskustvima žena?
„Bridžet je ponovo sama. Ona je udovica od kad je pre četiri godine Mark (Kolin Firt) ubijen u humanitarnoj misiji u Sudanu. Sada je samohrana majka devetogodišnjeg Bilija i četvorogodišnje Mejbel i zaglavljena je u emocionalnom rastrojstvu, odgajajući svoju decu uz pomoć svojih odanih prijatelja, pa čak i svog bivšeg ljubavnika Danijela Klivera (Hju Grant ). Pod pritiskom svojih prijatelja — Šeron, Džuda i Toma, koleginice sa posla Mirande, svoje majke i svoje ginekološkinje dr Rolings (Tompson) — da se ponovo vrati u život i pronađe pravu ljubavi, Bridžet se vraća na posao i čak počinje da koristi aplikacije za upoznavanje, uz pomoć koje upoznaje veoma zainteresovanog mlađeg muškarca (Vudal). On, međutim, nije jedini muškarac s kojim će Bridžet biti u prilici da započne svoj ‘novi život’“, glasi zvanični sinopsis novog filma o čuvenoj Bridžet Džouns, anti-junakinji koja je krajem devedesetih i početkom 2000-ih zavladala filmskim platnima i policama u knjižara širom sveta.
Lik Bridžet Džouns nastao je za potrebe kolumne britanskog The Independent-a, a autorka je Helen Filding, novinarka i spisateljica, koja je u tom trenutku imala 37 godina. U momentu kada joj je traženo da piše nedeljnu kolumnu o svom životu singl žene u Londonu (koja polako ulazi u srednje godine), Helen je radila na „ozbiljnom“ i „iskreno nečitljivom romanu“ o kulturnim podelama na Karibima.
Za potrebe kolumne, Filding je stvorila junakinju koja je bila haotična verzija nje same. Počela je da je zamišlja u seriji situacija koje su više-manje bile karakteristične za to vreme: mamuran nedeljni dan, nemilosrdno konzumiranje alkohola, cigareta i brze hrane. Njeni tipični dani sastojali su se i od novinarskih intervjua sa spekulantima na tržištu nekretnina i plastičnim hirurzima, borbom sa vagom i nizom mučnih poruka od šefa (i povremenog ljubavnika), koji je počeo da je ignoriše.
Autorka je bila ubeđena da će kolumna biti otkazana nakon šest nedelja jer je „previše glupa“ i da će se ubrzo ponovo naći na svojim fiktivnim Karibima, ali sa nekoliko stotina funti više u banci. Ostalo je istorija – kolumna je pretočena u knjigu, a potom i u tri filmska nastavka u kojem je glavnu junakinju utelotvorila Rene Zelveger. Četvrti deo, ujedno i poslednji iz ove sage, počeće sa prikazivanjem od 13. februara naredne godine.
I dok brojni fanovi ove priče željno iščekuju četvrti nastavak, ima i onih koji ozbiljno sumnjaju u zaostavštinu Bridžet Džouns za feminizam 21. veka. U kontroverznom članku koji je objavljen u Njujork Tajmsu prošle godine, autorka Elizabet Egan tvrdi da su milioni čitateljki koje su u protagonistkinji videle uzora, kao i sama junakinja, „zaslužile bolje“.
Eganova tvrdi da Brdžit nije smela da potroši najbolje godine svog života jureći za princem na belom konju, kao i da nikada nije trebalo da se „pomiri“ sa seksualnim uznemiravanjima na koja je nailazila od strane mnogih muškaraca iz svog neposrednog okruženja – počevši od šefa, Danijela Klivera, koji je uvek sebi dopuštao nepodnošljivu slobodu kada je njeno telo u pitanju. Tu su bile i nepristojne šale na račun veličine njenih grudi, a i pohotni ujak Džefri, koji je bio opsednut stiskanjem njene zadnjice. Prema Eganovoj, Bridžetin način života – pušenje, alkoholizam, neuredna ishrana – više je žalostan nego zabavan. Nema ničeg feminističkog u njenoj stidljivoj, sarkastičnoj verziji feminizma, piše Elizabet Egan, a njena opsesija težinom je na granici „body shaming-a“.
Sa druge strane, Rebeka Nikolson je u Gardijanu zauzela nešto drugačiji stav – filmovi o Bridžet Džouns su, bez obzira na sve, „oda nesavršenosti“. Ona prihvata da su filmovi puni politički nekorektnih stavova, ali uviđa da je u pitanju prikaz sveta koji više nije takav. Kako piše, besmisleno je suditi o nekadašnjem stanju stvari iz vizure sadašnjice.
Ona ističe i najpozitivniju poruku filmova – uverenje da se svi problemi mogu rešiti uz malu pomoć prijatelja.
U odbrani Bridžet Džouns najglasnija je bila Pravina Rudra koja je u tekstu za The New Statement istakla da su oni koji ne razumeju knjige i filmove o Bridžet „literarni snobovi“ i „moralizatorski kritičari“ i da zaboravljaju značaj fikcije koja treba da posluži kao ogledalo za društvene nedostatke.
Ona na kraju postavlja i pitanje: da li smemo da se saosećamo samo sa savršenim, besprekornim heroinama koje dosledno odražavaju naše vrednosti i aspiracije, bez ijedne mane?
