Naša pevačica Zorana Simeunović je sa 14 godina otišla u dom za decu bez roditeljskog staranja – iako je tada imala živu majku i očuha.

U emisiji Ispovest autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, pevačica Zorana Simeunović je govorila o svom privatnom životu, odrastanju bez roditelja, braku sa poznatim kompozitorom, privatnoj firmi i mnogim drugim stvarima.

Ona je napomenula da ju je centar za socijalni rad odveo u dom kada je imala samo 14 godina, a u kom je borila do svog punoletstva.

U kom si ti domu bila?

„Bila sam u dečijem domu Rada Vranješević, posle toga sam bila u prihvatnom centru i sa 18 godina sam počela da pevam, živim svoj život. Ja ovde nisam da bi mene neko žalio, nego da kažem ljudima da itekako može da se uspe u životu i ako si dete iz doma.“

Kako si ti završile u domu?

„Imala sam i majku i očuha, ali zbog nekih situacija sam prebačena u dečiji dom.“

Ko je to odlučio? Socijalne službe?

„Da, centar za socijalni rad. Mama se sa tim složila tada i ja sam sa 14 godina otišla tamo. Nisam bila usamljena, tamo je najviše ljubav, tamo se najviše naučiš kulturi, odanosti, lojalnosti i stekneš prijatelj.“

Kako izgleda život u domu?

„Imaš povečerje a imaš i kaznu povečerja – to je ako si napravio problem, onda ćeš da legneš u krevet 20 časova uveče, ako nisi onda možeš da ostaneš do 23 časa. Ustajanje je u 7 ujutru, doručak je u trpezariji, imamo časova, svake nedelje se menjaju deca koja čiste stolove. Imaju tamo i jaslice. Bila sam skoro da ih posetim. Volela sam svoju vaspitačicu jer me je naučila da zaslužim sve, bila sam dete koje je moralo da se potrudi za krem, čokoladicu i tako dalje. Ako hoćeš čokoladicu moraš da očistiš dnevnu sobu recimo.“

Jesi imala kontakt sa svojom porodicom tokom boravka u domu?

„Ne, majka nije želela.“

Kako majka ne oseća potrebu da ne čuje dete?

„Otac može da bude svako, ali tata ne. Tako isto i za majku.“

Je li imala neke psihičke posledice? Koliko ja znam, vi ste bile u dobrim odnosima pred smrt.

„Moja majka kada je umrla ja nisam plakala zato što je ona umrla, ja sam plakala jer sam izgubila nadu da ću imati mamu kakvu svako dete zaslužuje da ima. Mi smo se mesec dana pred njenu smrt ponovo spojile. Veličina čoveka je kada sve oprostiš.“

Kako ste se spojile pred njenu smrt?

„Ja sam pozvala, rekli su mi da je u bolnici. Kada sam došla u Brčko, tražili su mi pidžame, toga se sećam. Kada sam došla u bolnicu, moja mama nije znala da mi je tražila pidžame, to je bio kraj. Nisam očekivala da ćeš to da me pitaš…“

Svako od nas nosi neki teret u životu…

„Nisam jedina koja je ostala bez roditelja, ja sam ojačala zahvaljujući Stevi koji mi je rekao da imam njena, imam svoju kući i tako dalje. Tada je bilo vreme korone i Steva nije hteo da se vakciniše, on je spava do 14h. U 10 ujutru se budi i kaže ‘idem da se vakcinišem da ne budeš sama’.“