Tvorac vanvremenskih hitova kao što „Vidovdan“, „Ivanova korita“, „Vino točim, al’ vino ne pijem“, čovek koji je svojim pesmama lansirao Lepu Brenu u vrh estrade, ali i pravnik sa naučnim zvanjima i autor „Ode olimpike“ i drugih kompozicija koje su izvođene u prestižnim koncertnim dvoranama od Rusije do Amerike, rođen je davne 1938. godine, a i danas, u 85. godini, piše pesme, kako kaže – više nego ikada.
Milutin Popović Zahar je u emisiji Ispovest autora i voditelja Nemanje Vasiljevića otkrio mnoge stvari iz svog života, perioda školovanja, dolaska na estradu, braka sa pevačicom Gocom Lazarević i mnogim drugim stvarima. Ono što takođe nije bilo poznato, a što je Zahar ispričao jeste da je njegova prva ljubav bila fudbal.
„Dugo sam igrao fudbal. Nije tu bilo para, ali je bilo batina. Nijedna utakmica nije regularno završena u malim mestima. Moj brat Mika je u početku igrao bolje od mene, pet godina je stariji od mene, on je probušio nogom prvi fudbal koji je došao u Loznicu, pa su ga prozvali Šaponja. Dobiti loptu je bila misaona imenica. Ja sam nakon toga otišao u Ljubljanu da budem arhitekta jer sam lepo crtao, međutim, nisam znao da je arhitektura matematika. Onda sam se upisao u odred gde nisu primali kandidate iz Partizana i Zvezde, a primili su mene. Tri meseca sam igrao, i tada su postojale članarine, tako da sam crkavao od gladi i dobio zapaljenje pluća. Onda je otac rekao: ‘vraćaj se u Beograd i upiši kao i svi Crnogorci Pravni fakultet’. Tako sam završio prava, a kasnije i magistraturu kod Smilje Avramov i taj životni put je bio pun siromaštva i nestašice, ali nije bilo ubistava. Sećam se da je jedan poremećeni tip ubio nekog starca i branio ga je neki rođak advokata Filote File, ne sećam se da je bilo kriminala u najsiromašnijim uslovima u kojima je naš narod živeo.“
Popović je otkrio i kako je počeo da se bavi muzikom.
„Moja majka je u Sremskim Karlovcima završila violinu i bila je učiteljica. Kada sam napunio 16 godina, ona je meni od jednog Roma kupila violinu i njemu dala kubik drva i tako je to počelo. Meni je violina bila kao stativa dok mi majka nije rekla da biram između violine i fudbala. I ja sam razmišljao – ona ne zna kad ja igram fudbal, izabraću violinu. Devojčice vole onoga koji je nešto svirao, tako da sam, zahvaljujući strasnoj želji da me neko primeti, počeo da sviram violinu koja me je pratila u životu i donela mi sve što imam. Završio sam kasnije i Pravni fakultet, a tada je jednom mesečno bilo takmičenje ‘Pokaži šta znaš’, kao gosti su pevali Đorđe Marjanović i druge velike zvezde, a onda su studentima davali priliku da se pokažu. Ja sam slušao Helmuta Zaharija, čuli su me iz ‘Lole Ribara’ i odmah me uzeli. Prvo sam bio svirač, a onda sam postao zamenik Radeta Jašarevića koji je bio najveći violinista posle Carevca. I onda me je Rade Jašarević prozvao Zahar jer sam dobro svirao Helmuta Zaharija.“
Zahar je ubrzo postao jedan od najboljih i najuspešnijih kompozitora u bivšoj Jugoslaviji.
„Mnogo sam čitao, tada nije bilo televizije, čitanje je bilo moja opsesija. To čitanje je od mene napravilo boljeg čoveka nego da sam se bavio fudbalom, siguran sam da je čitanje knjiga u mladosti najbolji način da čovek provede ostatak života mnogo srećniji nego što je slučaj sa mnogima i da se okane i droge i svega. Kada čitaš vidiš slike u glavi, to ti pređe u neki uslovni refleks i onda si na domak od toga da budeš pesnik. Razvitak mašte stvara ljude najvećih dometa, zato se nemojte čuditi što danas, kada se sve gleda, ima talentovanih ljudi – ali za tehniku, danas nemate više velikih pesnika, ni dobrih pesama. Kada sam upisao fakultet, sa proze sam prešao na poeziju. Počeo sam da pišem stihove za koje sam dobio velike nagrade. Čak pet puta sam pobedio na engleskom jeziku, to je bilo ‘Takmičenje biblioteka Amerike’. Jedna od pesama, koja je na engleskom, proglašena je za najbolju i govori o estradi.“
Milutin je ispričao i kako je muzička scena izgledala kada je on počinjao karijeru.
„Biti pevač u ono vreme, tipa Tozovac, Lepa Lukić, Safet Isović, bilo je kao što je danas ekskluzivan Novak Đoković, tu su bile pare i priznanja i sve pogodnosti koje pruža popularnost. Prvu zabavnu muziku je izvodio Đorđe Marjanović, on je bio šoumen. Kod nas je preovladala narodna muzika, ali tek onda kada su se ljudi naslušali izvornih pesama koje se ponavljaju ukrug i izrodila neke ljude koji su se počeli baviti kompozicijama. Ja kada sam to video, a odrastao sam u Loznici gde je narodna muzika zahvaljujući Vuku Karadžiću uhvatila maha više nego igde, ja sam tu našao puno lepote. Lepo sam pisao stihove, svi stihovi su mi sami šaputali melodiju. Kada pišeš iz svoje duše, čuješ glas anđela, onda se tu rađa kompozitor, što ja smatram da jesam – jer nema vrste muzike gde nisam bio izuzetan. To Bogu zahvaljujem i čitanju knjiga u mladosti.“
