Teško je pronaći prave reči kojima bi se opisao osećaj gledanja meča Novaka Đokovića i Karlosa Alkaraza u četvrtfinalu Australijan opena na licu mesta.

Srpski teniser je uprkos povredi uspeo da preokrene i savlada Španca sa 3:1 u setovima i nastavi da ispisuje tenisku istoriju.

Uzbuđenje, tenzija, neizvesnost, stres, radost, nervoza, tuga – svega od toga bilo je među ljudima koji su sedeli na tribinama i uživali u meču o kojem će se još dugo pričati.

Neverovatan rolerkoster emocija bio je prisutan oko mene gde god da sam se okrenuo i bacio pogled. Bilo da su u pitanju navijači Novaka Đokovića, bilo da su u pitanju navijači Karlosa Alkaraza, a ravnodušan nije mogao da ostane ni bilo koji neutralni posmatrač koji je došao samo da gleda ovaj spektakl.

Da se ne radi o običnom meču, znalo se onog trenutka kada je objavljen žreb i najavljena mogućnost da gledamo ova dva neverovatna čoveka kako jedan protiv drugog odigravaju udarce o kojima će pričati generacije.

Možda i najbolja ilustracija koliko su ljudi želeli da vide ovaj duel jeste priča o italijanskim novinarima. Oni spadaju među najbrojniju grupu pripadnika sedme sile na turniru što je i logično jer imaju veliki broj vrhunskih igrača, a između ostalog i prvog favorita za titulu u muškoj konkurenciji Janika Sinera. Pa ipak, veliki broj njih viđao sam kako unesto na stadionu mečeve Sinera gledaju u medija centru dok rutinski pobeđuje rivale u prvih nekoliko rundi.

Kako se turnir odvijao, a Novak i Karlos odrađivali svoj deo posla, tenzija je sve više rasla. Kada je otklonjena i poslednja nedoumica i kada je postavljena scena za holivudski blokbaster, svi su o tome samo pričali. Navijači, organizatori, novinari, zaposleni u kompleksu, svi kojima tenis iole nešto znači.

Kada sam dva sata pred meč svratio u kantinu da pojedem nešto, bila je punija nego ikad. Kako mi je ljubazna žena koja radi objasnila, skoro da nikoga nije bilo prepodne.

Svi su tempirali svoj posao u skladu sa ovim mečom, bez obzira na zemlju ili redakciju iz koje dolaze.

Kada je objavljen termin meča Novaka i Karlitosa, nije bilo nikakve dileme. Svi koji su došli da izveštavaju u Melburnu, želeli su svoje mesto na tribinama „Rod Lejver Arene“ kako bi uživali u ovom posebnom događaju.

Iako je meč počeo posle 21.00 po lokalnom vremenu i svi su znali da će se završiti duboko u noć, što donosi probleme sa prevozom i transportom do mesta u kojima su smešteni, niko nije ni pomišljao da propusti ovakav užitak.

A kako je meč odmicao atmosfera na tribinama postala je sve uzavrelija.

Ne samo da su navijači bili u transu kako su Novak i Karlos odigravali sve neverovatnije i neverovatnije poene. Ista priča bila i među novinarima koji nisu mogli da sakriju uzbuđenje i oduševljenje onim što vide na terenu, a reakcije su bile neverovatne

„Mamma mia, inkredibile“ više puta sam čuo kako izgovaraju italijanski novinari oduševljeni onim što vide, a pre svega potezima našeg teniser. Pojedini španski novinari nisu mogli da veruju da čovek koji ima 37 godina može da igra onakve razmene Kada je Novak osvajao neke od najneverovatnijih poena na terenu

„Kako je ovo moguće?“

„Da li je on čovek, da li je realno ovo što radi“

Stvar je u tome da su uoči meča pripadnici sedme sile mahom verovali u sigurnu pobedu Alkaraza. Ne zbog toga što su potcenjivali Novaka već zbog činjenice da Srbin nije osvojio grend slem titulu više od godinu dana, niti ijedan turnir, ne računajući Olimpijske igre koje su pripisali njegovoj nadljudskoj motivaciji. Druga stvar, Karlos je postao istinska teniska sila i jednostavno, delovalo je da u meču koji se igra na tri dobijena seta zbog godina i fizičke spreme i svega prikazanog u poslednje vreme, računajući i ono finale Vimbldona, Novak jednostavno nema šta da traži.

Zbog toga je njihovo iznenađenje i oduševljenje onim što su videli bilo i veće na kraju nije bilo moguće da ne spazite izraze divljenja čak i kod onih za koje znate da ga ne vole. Možda su bili razočarani krajnjim ishodom jer su navijali protiv srpskog tenisera, ali ispod toga razočarenja videlo se da su fascinirani onim što Novak uspeva da pokaže na terenu.

Jer mi u Srbiji koji ga pratimo još od njegove prve titule u holandskom Amersfortu pa sve do istorijskih rezultata, davno smo prestali da se pitamo da li je to moguće i da li je ono što Novak radi ljudsko i sa ove planete. Odavno je pokazao da za njega granice ne postoje, da ga povrede ne mogu sprečiti, da ga ništa ne može izbaciti iz koloseka i da kada nešto zacrta on to na kraju i ostvari. Ali utisak koji sam video kod kolega iz inostranstva koji su takođe svesni njegove veličine, bio je posebna vrsta doživljaja – svi su sa terensa u sitne j sate izašli su sa pitanjem u očima – kada će ovaj čovek uopšte da stane i da li neko može da ga zaustavi.

Poprilično sam siguran da su italijanske kolege pored kojih sedim izašle sa pitanjem iako možda pre turnira uvereniji da će Siner dodati još jednu titulu svoju kolekciju i da možda samo Alkaraz može da ga ozbiljnije spreči u tom pohodu sada videli da postoji veća sila koja nije nužno samo teniski izazov – u pitanju je sila protiv koje igraš, a nije dovoljno nadigrati je reketom i malom zelenom lopticom.

Sa druge strane stoji čovek koji vas lomi samim svojim prisustvom i koji kao da emituje neku neverovatnu mentalnu i nevidljivu silu poput džedaja iz „Ratova zvezda“.

Umom vas porazi pre nego što i toga postanete svesni, a kada smo već kod reference na kultni filmski serijal možemo reći da je ovaj meč bio poruka za sve one koji su sumnjali i mislili da je gotovo – Džedaj se vratio.

Kako smo konstatovali prijatelj Vinaj, koji je Novaka pratio na velikom broju grend slemova za američke medije i moja malenkost, Novak je odradio svoje uobičajene GOAT stvari.