Tokom godina smo svašta mogli da pročitamo o Novaku Đokoviću, ali je iz srpske perspektive dosta teško razumeti kako neko ne može da voli tako velikog šampiona.
Ne velikog, već najvećeg ikada. U tenisu sigurno, a sve je bliži da bude i u istoriji sporta. Ipak, sada je Samjuel Klenč, australijski novinar, povukao paralelu između Đokovića sa jedne strane, te Rodžera Federera i Rafaela Nadala sa druge strane.
Deo teksta sa sajta „news.com.au“ vam prenosimo, a naslov je bio „Novak Đoković kao suprotnost religioznog iskustva“.
„Novak Đoković je postigao više nego iko u tenisu. Prevazišao je najveće rivale. Ali, jedna stvar mu izmiče i uvek će to biti slučaj.
Kada se Novak bude povukao, verovatno u 57. godini (ako pretpostavimo da njegova nadljudska kolena i pluća konačno krenu da opadaju u nivou običnog smrtnika), neće mi nedostajati. Nimalo. I pokušao sam da shvatim zašto.
Ovaj tip je bez ikakve dileme najbolji teniser ikada. Mogao je da prestane pre tri godine i pre mnogo grend slem titula kada je već odlučio tu debatu. Radi stvari reketom koje prkose zdravom razumu i ponekad lome zakone fizike.
Ovaj 37-godišnjak je pobedio Karlosa Alkaraza u četiri seta u četvrtfinalu da nastavi san o 11. Australijan open titulu i rekordnom 25. grend slemu.
Trebalo bi da osećamo privilegiju koja polako nestaje da gledamo nekog ko je ovladao takvim nestavarnim talentom. Nekoliko preostalih sezona Đokovića bi trebalo da se osećaju kao neprocenjive. Zašto onda njegov nastup na terenu izaziva istu emotivnu reakciju kod mene kao kad vadim sudove iz mašine“, stajalo je u tekstu.
Autor je iskoristio referencu na „Rodžer Federer kao religijsko iskustvo“ što je jedan od čuvenih radova Dejvida Fostera Valasa kao jedan od najboljih radova sportskog novinarstva.
„Đokovićeva dostignuća pripadaju istom razgovoru, ali iskustvo gledanja nije. On ima sve veštine i rekord bez premca da ih opravda, a ipak je nekako … prizeman?
Ako je, recimo, bekhend Žistin Enen bila poezija (a jeste), Đokovićeva je osnovna, kompetentna, potpuno nemaštovita proza. To možete reći i za njegove udarce sa terena uopšte, i za njegovo kretanje na terenu, i za njegov servis, i za nemilosrdni način na koji je mlatio svoje protivnike. Sve je to izluđujuće efikasno i efektivno. Jednostavno nije baš zanimljivo.
To, naravno, ne znači da je loš u tenisu. Niko na planeti nije, niti je ikada bio, bolji u tome od Đokovića. Ali njegova igra je trijumf funkcije nad formom bez premca, a to sportu oduzima magiju“, tvrdi autor.
„I vidi, njegova ličnost ne pomaže. On je teniski Aron Rodžers: ponekad genijalan, ponekad bodljikav, uvek prepun čudnih mišljenja. On je anti-vakker, kao što smo otkrili tokom Covid-a. Vernik u „lekovitu vodu“. Njegova poslednja stvar je magnetni „energetski disk“ koji navodno pomaže kod upale stomaka.
Čudan je tip to je sve što kažem.
Svakako, Đoković je dovoljno artikulisan i pronicljiv da nastavi tradicionalnu karijeru posle igranja u komentatorskom poslu (i njegovi intervjui su uvek odlični; lako najuspešniji deo njegovog PR repertoara), ali imate osećaj da bi mu bolje odgovarao brate podcast krug, družeći se sa Džoom Roganom i RFK-om i šireći čudne zdravstvene teorije.
U godinama bledeće karijere velikana, obično bismo se nadali više vremena, plašeći se neizbežnog penzionisanja. Želeli bismo da prkosi godinama i odloži kraj još malo. Upravo suprotno, ovde. Malo smo završili sa Đokovićem, zar ne? A kada ipak ode, prepustivši teren mlađim i intrigantnijim zvezdama, sport će biti bogatiji za to“, završio je Klenč.
