24.3.2025. Obeležavanje Dana sećanja na stradale u NATO agresiji .ice-box { –ice-box-color: #c00; }
Obeležavanju u Batajnici prisustvuje i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Državno-komemorativni skup počeo je u 19.55 sati parastosom koji služi patrijarh srpski Porfirije sa sveštenstvom, u vreme kada su se i sirene za vazdušnu opasnost oglasile pre 26 godina, nakon čega su prvi projektili pogodili zgradu Centra veze u prokupačkoj kasarni.
Obeležavanju Dana sećanja prisustvuju predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, premijer Miloš Vučević i ministri Vlade Srbije, u tehničkom mandatu predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predstavnici Vojske Srbije i policije, verskih zajednica, kao i veliki broj građana.
Na obeležavanju će se obratiti patrijarh Porfirije, predsednik Vučić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, kao i sin pilota pukovnika Milenka Pavlović, Nemanja Pavlović.
Obraćanje Vučića
– Danas, 26 godina posle NATO agresije i kao Srbin i kao predsednik Srbije imam samo jedan osećaj – neograničeni ponos. Naravno, tuga i žalost zbog stradalih, zbog svega kroz šta smo prošli uvek su tu, ali bez obzira na sve što smo izgubili, nisu nas pobedili. Napale su nas sile njih 19 koji imaju 67 puta više stanovništva od nas i 228 puta veću teritoriju od nas i nismo pognuli glavu i nismo pali da više nikada ne ustanemo. Od Termopila u čitavoj istoriji nije se dogodilo da toliko malo njih se suprotstavi takvoj sili. Danas sam predsednik zemlje koja je slobodna, koja sama donosi svoje odluke, koja je suverena i nezavisna, koja ima svoje dostojanstvo i koja može da kaže da niko drugi njom ne upravlja, već njen narod. Mi nemamo čega da se stidimo.
– Mi ponovo jesmo ona Srbija koju te nesreće jačaju i čine je još odlučnijom da bude svoja na svome. Bol koju su nam naneli bio je ogroman, ubijali su nam decu, žene, trudnice, starce, naše policajce, vojnike, rušili nam mostove, rasturili nam državu, pravili od nas večne krivce. Ali proizveli su nešto čemu se nisu nadali – probudilo je prkos, ponos.
– Da ponovo izgradimo sve što su nam porušili, da imamo svoj glas, svoju volju i stvorimo nezavisnu Srbiju. Srbiju koja je poštovana, Srbiju koja se čuje, Srbiju koja ima i ne da svoje dostojanstvo i svoju slobodu. I naravno da mnogima to smeta i dan danas. Naravno da ne vole u svetu sile, u svetu bez principa, svetu koji ne poštuje međunarodno pravo, već samo svoje interese. Baš onima koji znaju šta je princip, onima koji hoće nezavisnost, onima koji ne daju svoju slobodu. Smeta im bez obzira na činjenicu da je 13. godina već Srbija insistira na miru i hoće da se takmiči samo u ekonomiji. I u tome je do skora pobeđivala, dok nas nisu ponovo drugim sredstvima napali. U radu, razvoju, sportu, nauci, ne ugrožavajući nikoga. I što je najvažnije, sve to vreme ne mrzi niti prezire bilo koga u svom okruženju i na čitavom svetu. Smeta im uspeh koji smo postigli, bez oružja, bez sukoba, uspeh koji je po mnogo čemu istorijski, uspeh koji ne zavisi od svih okolnosti teških vremena i kriza koje nismo mi prouzrokovali.
– Smeta im što mi radimo dok neki toliko žele da ratuju. Smeta im što nikoga ne mrzimo dok se oni guše u mržnji. Smeta im što ne želimo tuđe dok oni zamrzavaju i otimaju imovinu koja im ne pripada. Smeta im na kraju i najviše što nismo i nećemo da budemo pion i marioneta. Što smejemo i možemo da budemo slobodni i nezavisni. Zato su danas drugim sredstvima i drugom silom ponovo krenuli na Srbiju. Upumpali su milione, upumpali su bezbroj laži. Pokušavaju da bez narodne volje i protiv te volje nasilu otmu Srbiju i ponovo predaju onima koji su se urušavali na tacni. Upravo zbog toga mi danas, 26 godina posle agresije, posle svog bola, posle tolike smrti, tolike krvi, posle obesnog uništavanja naše zemlje, moramo jasno, bez odlaganja, da odgovorimo na čitav niz pitanja. Hoćemo li da pristanemo na uništenje Srbije? Hoćemo li bilo kome da poklonimo našu slobodu? Hoćemo li da budemo suvereni, nezavisni ili nečija marioneta?
Obraćanje patrijarha Porfirija
Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije služio je pomen svim žrtvama NATO agresije 1999. godine.
– Atmosfera zemlje, što je poražavajuće za sve nas, zasićena je mirisom ljudske krvi. Svetska javnost svakodnevno je zasuta vestima o istrebljujućim bratoubilačkim sukobima. Crni oblaci mržnje među ljudima skrivaju od naših pogleda nebesku svetlost i blagoslov prisustva drugog čoveka u našem životu.
– Vesti o hiljadama neminovno ubijenih dece, žena, staraca, onih koji su upućeni na front, neposredno nas stavljaju pred lice tragične stvarnosti ovoga sveta i nameću pitanje: Zašto smo se kao ljudi rodili? Čemu uopšte ljudski život ako ga gubimo na ovakav način? I zbog kakvih vrednosti ga gubimo? Zar se i mi, koji večeras stojimo ovde u Batajnici, nismo mogli naći na mestu trogodišnje Milice Rakić ili pilota pukovnika Milenka Pavlovića, koji su zbog bahatosti moćnijih ovoga sveta okončali svoj ovozemaljski život nepravedno?
– Kao kršteni narod, taj zločinački akt na jedan teži način vratio nas je sebi i uputio Bogu i bližnjima, kao vrednostima koje ne smeju biti dovedene u pitanje. Tada smo, kao retko kad, mogli da se posvetimo razumevanju, ali i usvajanju reči Hristovih: Ljubi bližnjeg svoga, pa i dalje, i dublje od toga, ljubite neprijatelje svoje. I večeras iste zapovesti o ljubavi doživljavamo u sećanju i u naša srca – rekao je patrijarh Porfirije.
Obraćanje sina pilota pukovnika Pavlovića
– Poštovani, evo nas, stojimo na ovom aerodromu. Pred onima koji su dali sve što se može dati, prizvani da posvedočimo i Bogu i ljudima, da posvedočimo svim zemaljskim narodima, ko smo, šta smo i od kakvih smo. Kao sin jednog od dva komandanta lovačkog puka na celom svetu koji je stradao na borbenom zadatku, večeras ću govoriti o njemu, a kroz njega i o svima onima koji su pre 26 godina branili našu otadžbinu. Prošao je težak put od Jaka, Pešaka, od Gornjih Crniljeva do Sečine, preko Vazduhoplovne gimnazije u Mostaru, preko Vazduhoplovne vojne akademije u Zadru i Podgorici, gde je stekao odgovarajuće veštine u letenju na određenim tipovima borbenih aparata. Nakon uspešno odbranjenog diplomskog rada i svečane promocije 31. klase Vazduhoplovne vojne akademije, 30. jula 1982. godine dobija čin potporučnika i letačko zvanje pilot-lovac-bombarder, gde sa grupom od 15 kolega dolazi na aerodrom Batajnica, gde od 1990. godine leti na tada i sada najboljem avionu naše avijacije, MiG-u 29.
Obraćanje Dodika
– Mnogo je tužnih dana u istoriji našeg naroda. Nesumnjivo, ovo je jedan od onih dana koji, što više prolaze godine otkako su se desili, sve više bole. Bole, zato što boli nepravda. Zato što sve one ubijene u bombardovanju, niko nikada nije odgovarao. Veoma je važno, i moramo ovde da primetimo, da obeležavamo ovaj dan, a mora da se zna, da samo pre, desetak, dvanaest godina, to nije bilo tako.
Neki su hteli da ovo bude zaboravljeno, da ovo ne postoji, da možda jednog dana tim događanjima, tim njihovim namerama, tim njihovim operacijama odamo zahvalnost. I sve je izgledalo da će biti izgubljeno. Onda se pojavio jedan čovek, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i njihova ekipa tog vremena. I oni su rekli, ovo ne sme da bude zaboravljeno. I zato smo i ovaj put ovde da obeležimo činjenicu da je NATO savez, taj moćni monstrum, u dva navrata bombardovao Srbe u Republici Srpskoj. Prvi put i nakon nekoliko godina je ovde u Srbiji. I da je taj NATO savez to činio bez oklevanja, bez valjanih međunarodnih odluka, činio je to iz zadovoljstva. Nikada neću zaboraviti ono odvratno lice onog šefa koji je svaki dan slavodobitno govorio koliko su ciljeva pogodili u Srbiji, ali nije govorio koliko su Milicu Rakić ubili, nego se ponosio tom ogromnom silom.
– I zato je važno i danas ovde da se Srbija vrati sebi. Da skupi snagu i da ponovo postane jaka. Da prestane uzimanje njene snage kroz isprazna okupljanja koja nemaju ni cilj. Koja ne govore šta je svrha, nego samo da se Srbiji oduzme snaga. Zato Aleksandar Vučić ne sme odustati. On je jedini koji može da vrati ponovo snagu Srbiji. Može, jer to i mi očekujemo iz Republike Srpske, koji želimo da vidimo njenu snagu.
– Da počne ponovo da bude najrazvijenija ekonomija Evrope. I Srbija mora da postane važan, kao što jeste, međunarodni politički faktor. U ovom vremenu nam to treba. A jedini čovek koji to može, to je Aleksandar Vučić. Zato mu dajemo iz Republike Srpske puno poverenje i želju da skupi snagu. I da, upravo zbog sećanja, jer je on pokrenuo da se ovo obeležava. Ovo bi bilo zaboravljeno. Ne bi se više niko ni sećao šta je bilo, sem porodica stradalih, da nije bilo odluke državnog rukovodstva na čelu sa gospodinom Vučićem i Tomom Nikolićem, koji su rekli ovog trenutka krećemo da obeležavamo. I baš nas briga šta vi mislite. I ne možete nas u tom zaustaviti. I ne želimo da vam se svidimo. I oni su hteli da se mi svidimo njima, zato što ćemo reći, eto, hvala vam što ste nas bombardovali. A ja ću reći, nek vas đavo nosi, prokleti bili. Živela Srbija i živela Republika Srpska.
26 godina od NATO bombardovanja
Agresija NATO alijanse na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine, a prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom 78 dana agresije ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije, a poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece.
Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba vodi se kao nestalo.
Kako je svetskoj javnosti predstavljeno, razlog agresije bila je situacija na Kosovu i Metohiji, odnosno teška humanitarna kriza na tom prostoru, a naredbu za napad dao je Havijer Solana, tada generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku.
Kao izgovor za agresiju NATO iskorišćeni su događaji u Račku, 15. januara, a onda i neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu.
Izvršeno više od 2.000 udara
Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta u prvom naletu gađano je više od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 sati. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu.
Tokom 11 sedmica agresije gotovo da nema grada u Srbiji koji se nije našao na meti. NATO je izvršio 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom.
Razoreno je ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Do obustave agresije NATO došlo je posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine.