Veselin Vujović za Nova.rs o spasu srpskog rukometa: „Ne znam zbog čega to ne urade“

Veselin Vujović je bez dileme jedan od najboljih rukometaša u istoriji, a legendarni strateg je za Nova.rs govorio o stanju ovog sporta u Srbiji.

„Orlova“ nije bilo na tek završenom Svetskom prvenstvu, gde je Danska u finalu savladala Hrvatsku.

A Vujović je istakao u čemu je konkretan problem:

„Mislim da sve zavisi od uređenosti države, kad imate utvrđene programe, smernice, u kojima jedan sport mora da ide, ukoliko imate strategiju, put ka uspehu je kraći. Ovako, to je teško definisati. Ja uvek pričam da su za uspeh u sportu neophodne tri stvari – pare, lova i novac. Ako imate to, sve je lakše organizovati. Veliki problem, specifičan za našu zemlju, državu, je to što se fokusiramo na transfer-politiku jer igrači mladi odlaze. Veoma mali broj njih može da reši egzistenciju u Srbiji, mada je to problem i u inostranstvu, gde može da se zaradi dovoljno da kupite neki stan, auto, pokrenete neki biznis…“

Vujović delimičan razlog za ovakvo stanje vidi i u generalnom finansijskom statusu koji rukomet ima u svetu sporta:

„Rukomet je na tom nekom nivou, samo retki mogu da naprave ozbiljne pare. Mi nemamo podršku države da, recimo, što je moj predlog, svaki klub vrati po jednog reprezentativca iz inostranstva, i da Savez recimo plati pola ugovora. Porasla bi gledanost, kvalitet, popularnost… Ne bi bio problem da igrači odlaze među najbolje evropske timove, to rade i Islanđani, Danci, recimo. Ako pogledate Bundesligu, u prvih osam klubova bar 70 procenata stranaca su Skandinavci, dalje dolaze ostali. Mi recimo imamo par igrača koji igraju po vrhunskim klubovima, ostali… Iskreno, ne znam gde igraju svi ti naši igrači. Osnov da se naprave dva ili tri kluba koji funkcionišu, koji mogu da imaju i ulogu u Evropi, to je put za jačanje rukometa i reprezentacije. To nije moguće bez pomoći države, a koliko je u ovom trenutku spremna, to ne znam.“

Kao primer kako bi trebalo uraditi uzeo je Francusku:

„Znam kako su to uradili Francuzi, kada su se posle nekih Olimpijskih igara vratili sa malim brojem medalja, tadašnji predsednik Fransoa Miteran pozvao je predsednike gradskih saveza i pitao ih šta može da bude urađeno kako bi im pomogli da postignu rezultate. Dobili su sredstva, i sad imate Francusku koja je recimo velesila u rukometu. Nije to teško uraditi sa pametnim ljudima, napraviti strategiju prilagođenu našem području, jer ne možemo da prepisujemo. Naši ljudi su različiti, neophodno je napraviti strategiju prilagođenu našem socijalnom statusu, kulturi… Nije to teško. Pogotovo ako se ima para. Ja recimo pratim klubove, ne mogu da vidim da oni „reklamiraju“ neke poteze, detalje, priče, da to ide preko društvenih mreža. Zašto je to tako… Ne znam. Ovde recimo ne postoje stvari koje su uobičajene za neke niželigaše u drugim zemljama.“

Ukazao je Vujović na još jedan ozbiljan problem:

„Kod nas je nestao i brend sportskog radnika. To je čovek koji je opredeljen prema sportu, koji razmišlja šta uraditi da klubu ili sportu bude bolje. Ti ljudi su isterani zbog svog entuzijazma od onih koji su tu ušli zbog svoje koristi. Taj entuzijasta se nikada ne može boriti kao onaj koji je tu da bi uzeo novac. Ti ljudi se povuku jer nemaju snage da se bore, a toliko je malo potrebno… Apsurdno je. Ja sam recimo mnogo puta razgovarao sa ljudima, evo na primer u Šapcu, i pitao ljude iz Metaloplastike koliko tamo postoji osnovnih škola? Predložio sam da uzmu imena svakog deteta i dajte mu pozivnicu da dođe sa roditeljima. Nek odštampaju 2.000 pozivnica, pa ako dođu svi, to je 4.000. Možda dođe 700, ali oni su došli na poziv Metaloplastike, i koji će dolaziti tu i kad napune 14 godina, recimo… Zašto to ne urade, to nije pitanje za mene“, istakao je Vujović.

Za razliku od Srbije, reprezentacija Hrvatske je nastup na nedavno završenom svetskom prvenstvu okončala porazom u finalu od Danske – što je izenadilo i samog Vujovića:

„Ja sam bio u grupi trenera koji je prognozirao da Hrvatska nema ekipu za medalju i da će teško doći do ne samo medalje nego borbe za nju. I sada smatram da ima boljih ekipa od nje koje voljom žreba i sreće nisu došle do medalje. Hrvatska je protiv Mađara na pet minuta pre kraja gubila četiri razlike, bila je već ispala, i svi su Mađare videli u polufinalu, ali igrom sudbine, greškama trenera Mađarske, Hrvati su pobedili. Kada dobijete jedan takav meč, takav šok, kasnije sve ti je lakše, otvoreno. Opušten si, šta god radiš. U takvim uslovima su odigrali sjajnu utakmicu protiv Francuske, muški, hrabro, i zasluženo pobedila. I u finalu su, iako su gubili, pokazivali želju, borili se za svaku loptu, sa najmanjom razlikom su poraženi od Danske… Povratili su veru u reprezentaciju, entuzijazam, i sad na njegovim krilima mogu da se voze u narednom periodu.“

Sjajan rezultat doveo je do uzdizanja trenera ove selekcije Dagura Sigurdsona:

„Vidite jednu stvar, sreća je uvek bitan faktor, ali na njega ne možete da računate pre utakmice, a možete posle da kažete da vam se okrenulo ovako ili onako. Ja se vraćam na to da je slučajno Hrvatska ispala od Mađara, mislim da bi Sigurdsonu bio zabranjen ulazak u Hrvatsku. Posrećilo mu se, i kod nas je u sportu to tako. Zavisiš od jednog šuta, jedne stative, jednog sekunda… Ili si pokojnik, ili su pukovnik. Oni su doveli veliko ime i pogodili su. Srbija nažalost nije pogodila, jer posle Đerone u muškom i Bregara u ženskom rukometu nije ostalo mnogo toga zbog čega bismo mogli da pamtimo te trenere, za koje smatram da jesu dobri, ali nisu ostavili ništa iza sebe. Polazim od sebe, ja kao selektor Katara iako nemam obaveza dosta vremena provodim u Kataru, jednostavno gledam utakmice, beležim nove igrače…

Držim seminar trenerima, nešto se dešava. Ako je dogovor da Raul bude tu, da razgovara sa trenerima, pomaže oko mlađih kategorija, to je put ka boljitku. Ako bude dolazio samo onda kad se reprezentacija okuplja, od toga nema ništa, i verujem da ćemo pogrešiti. Sport je takav da niko ne snosi odgovornost za te stvari, rukovodeći koji promaše kada je u pitanju trener… Nikada niste videli da neko odgovara za to. Bilo bi dobro da bude pogodak sa Raulom, jer već dugo Srbija apstinira na ili sa velikih takmičenja ili na velikim rezultatima, a mi ne tražimo mnogo. Da se prođe prvi krug, da nešto gledamo, da je nešto živo, da može da se uključi neki studio, da se napravi neka propaganda rukometa… Ovako, imamo anti-propagandu rukometa, i to ubija naš sport“, rekao je čuveni trener.