“Volimo Jureka više od bureka”, bila je jedna od najoriginalnijih krilatica koje su nastale u doba Jugoslavije. I niko je nije osporavao jer je Jure Franko spasao čast države u tom izazovnom vremenu.
Te 1984. godine je Sarajevo bilo domaćin Zimskih olimpijskih igara, a nakon niza razočaranja postala je bojazan da će Jugoslavija biti prvi domaćin ikada bez ijedne medalje.
Onda se pravo niotkuda pojavio 22-godišnjak koji je sebe upisao zlatnim slovima u istoriju jugoslovenskog sporta, iako je tada u veleslalomu stigao do srebrne medalje.
Tog 8. februara pre 41 godine desio se momenat zbog koga će slava Vučka, maskote Igara, ali i Jureka prosto eksplodirati. Da sve bude utoliko luđe to je uradio momak kom su lekari i ranije savetovali da završi karijeru (što će uraditi samo godinu nakon Igara). Kukovi su bili preslabi i nisu mogli da prate njegove ideje i ludu vožnju.
Na Babinom Dolu na Bjelašnici je Jure izvezao trku koja mu je za 2:42,41 potpuno preokrenula život. Postao je heroj države. Ispred njega je bio Maks Julen (2:41,18), a iza na bronzanom podijumu Andreas Vencel iz Lihtenštajna sa 2:41,75.
Kako je nastao čuveni slogan?
Dugo ni Jure nije znao kako je dobio čuveni slogan da ga više vole od bureka. Otkriven je krivac tek pre dve godine.
„Tek pre godinu dana sam saznao kako je došlo do toga. Imao sam sreće da prošle godine upoznam jednog od dvojice koautora Branka Đurića Đuru iz „Top liste nadrealista“, koji mi je potanko ispričao kako je nastao taj transparent. Zapravo, brat Neleta Karajlića je prvi izustio „Volimo Jureka više nego bureka“. To su onda stavili na transparent koji je sve oduševio“, rekao je prošle godine Franko.
Rođen je u Novoj Gorici, a godinu dana posle Igara je otišao u penziju. Niko ga godinama nije ni video ni čuo. Ipak, pojasnio je zašto je morao tako rano da se oprosti od skijanja.
„Prvo, rano sam završio karijeru zbog povreda kukova koji su me mučili od detinjstva. Kad sam imao 18 godina, grupa doktora mi je savetovala da već tada završim karijeru, jer kukovi su bili u očajnom stanju. Mlađi doktori su me hrabrili da idem dalje, ali na svoju odgovornost. Kukovi su izdržali još samo jednu sezonu posle Sarajeva, a onda su bolovi bili prejaki. Prestao sam, a bilo mi je svega 23 godine. Onda sam otišao u SAD i Japan, gde sam se bavio promocijom skijaškog sporta i proizvoda, radio kao TV novinar, zatim učestvovao u izgradnji velikih skijališta, organizaciji velikih događaja, od kulinarskih do sportskih“, rekao je on.
Postao je hodajuća znamenitost Sarajeva i Jugoslavije
Mateja Svet tada nije uspela da očara Jugoslaviju, podbacio je i Miran Tepeš. Sav pritisak je pao na pleća Franka koji je bio četvrti posle prve vožnje, a onda posle druge stigao do prvog mesta. Ukupno je to značilo – srebro. Prva medalja za Jugoslaviju na Zimskim olimpijskim igrama ikada. Za to je dobio video rekoder kao državnu nagradu…
„Mislio sam o tome, ako dobro vozim u drugoj vožnji – dobiću video rekorder“, ispričao je godinama kasnije.
Čitav teret Jugoslavije je nosio tih gotovo tri minuta na sebi. Osećao je milione kako trepere dok on naglo skreće. Mogao je da čuje u pozadini da je to ono za šta je radio, a imao je samopouzdanje da može da skine zvezde sa neba. Baš kao što je to karakteristično za mlade ljude.
„Ostalo mi je u sećanju samopouzdanje sa kojim sam krenuo sa 21 godinom, da ne kažem sa teretom od 22 miliona ljudi na leđima, ali sam uspeo to da prevaziđem i da se fokusiram na ono što je bilo potrebno da se dođe do rezultata. To mi je takmičarski najlepša uspomena.“
Nakon svega je otkrio i tajnu te trke.
„Na cilju smo imali montažne kuće koje su bile na raspolaganju našoj reprezentaciji, da bismo imali prednost nad drugim nacijama koje nisu imale između dve vožnje gde da odmore. Bilo je prelepo namešteno i moglo je da se legne. Između dve vožnje smo dolazili tamo kako bismo se odmorili i malo zagrejali“, ispričao je Franko.
Pojasnio je i da zastavu i medalju i dalje čuva. Imaju posebno mesto.
„Kao i medalja, nalazi se na posebnom mestu u mojoj kući. Nisu u ormaru ili iza stakla, već su kao živi muzej. Na dohvat su ruke deci koja mogu da ih dodirnu, da se slikaju s njima. Bio je to lep, romantičan period zajedničke države, u kojoj smo mogli da se ponosimo mnogo čime. Sport nas je zbližavao, činio jačim. On prevazilazi sve granice, etničke, kulturne, političke i svake druge.“
Po njemu bi trebalo da se nazove i jedna staza na Bjelašnici gde je ostvario uspeh karijere, pa možda i života.
„Meni još formalno nije javljeno da će se to dogoditi, ali ako se baš i o tome samo razmišlja, već mi je to velika čast. Ako će to zaista biti, da se zaista deo planine Bjelašnice i sarajevskog velikog uspeha u organizaciji Olimpijskih igara poveže sa mnom, onda mi je još toliko veća čast i mogu samo da se ponosim time i zahvalan za tu izuzetnu čast“.“
Posle skijaške karijere mu je postalo jasno da mora nešto da promeni.
Potpuno nova karijera
Ubrzo je postao novinar.
Posle 25 godina vratio se u Sloveniju.
„Neskromno mogu da kažem da je to priča za celu knjigu. Morao sam da prekinem svoju sportsku karijeru u vrlo ranom periodu za sportistu zbog trajnih povreda kukova. Nije mi bilo lako da se odlučim na to, jer sam kao i svaki mlad čovek bio pun energije, samopouzdanja i želje za novim uspesima. Pošto nisam video perspektivu za sebe u Sloveniji i tadašnjoj Jugoslaviji, otišao sam prvo u Ameriku, a potom i u Japan. U Sloveniju sam se vratio tek posle 25 godina.“
Za dvojicom sportista bi voleo da razgovara.
„Naravno, ko ne bi voleo da porazgovara sa Novakom Đokovićem, Lukom Dončićem i drugim velikim šampionima. Ali me, takođe, zanimaju i mladi sportisti i njihove priče, pogotovo oni koji su morali da prođu kroz teške situacije u životu kako bi uopšte mogli da treniraju, a potom i uspeju u tome što rade. Takve priče bile bi inspirativne čitaocima.“
